ZAKONOM PROTIV BOGAĆENJA

POLITIKA 12.01.2019. godine

Pošto je u javnost već dospeo sadržaj nacrta Zakona o poreklu imovine, treba podsetiti da gotovo dve decenije srpska javnost očekuje donošenje ovog zakona. Prva obećanja datiraju još iz 2001. godine, a najnovija dali  su aktuelni ministar finansija, pravde, premijer… Izgleda da je donošenje zakona postalo izvesno, a koliko je izvesno je da ćemo biti svedoci i dosledne primene ovog zakona, ostaje da vidimo. U našoj dosadašnjoj praksi mnogo puta je viđeno da imamo zakon ali ne i mehanizme da se on i primeni.  A upravo smo u takvoj situaciji od 2003. godine, jer rešenje za oporezivanje nezakonito stečene imovine, još od te godine postoji u čl. 59. Zakona  o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Rešenje, u navedenom zakonu formulisano kao „unakrsna procena poreske osnovice“, postoji   ali se ne primenjuje. Zakonsku mogućnost da se oporezuje celokupna imovina (fizičkih lica) koja je stečena van legalnih tokova par godina kasnije detaljno je razradila  Poreska uprava donošenjem Pravilnika o načinu utvrđivanja poreske osnovice poreza na dohodak građana na ne prijavljene prihode unakrsnom procenom („Sl. glasnik RS“ br. 61/06). Iako je još uvek na snazi ovaj pravilnik rogobatnog naziva nikada nije doživeo svoju primenu u praksi.

Nov pokušaj da se opet oporezuje nezakonito stečena imovina učinjen je 2013. godine propisivanjem obaveze za  podnošenje informativne poreske prijave za imovinu fizičkih lica vredniju od 35 miliona dinara. Ovaj pokušaj, koji se pripisuje tadašnjem direktoru poreske uprave Ivanu Simiču,  takođe je imao svoju normativnu podlogu u vidu Pravilnika o informativnoj poreskoj prijavi („Sl. glasnik RS“ br. 117/12).

Iako  ovaj pravilnik nikad nije stavljen van snage, a postupak za 3.769 informativnih poreskih prijava, uključujući i prijavu tadašnjeg direktora Poreske uprave, do danas nije okončan. Međutim,  takav ishod se sasvim sigurno ne može pripisati nemaru i ne ažurnosti Poreske uprave. Pre bi se moglo reći da je taj projekat prevazišao kapacitete te službe.

Hipotetički čak i da je Poreska uprava i imala resurse da obradi svih 3.769 prijava, budžet ne bi video veliku korist od tolikog truda  jer je u oba pokušaja učinjen, možda slučajan, ali ozbiljan previd. U oba gore citirana pravilnika predmet oporezivanja nezakonito stečene imovine mogla je da bude imovina samo fizičkih lica. Imovina pravnih lica ostala bi van domašaja poreznika.

Dobro je poznato da svaki prosečno ozbiljan poslovni čovek u Srbiji (ili svako ko sebe tako doživljava čim god se bavio), svoju imovinu ne nudi „na izvolite“  Poreskoj upravi, prijavljujući je na svoje ime, ili imena članova svoje porodice, već kao vlasnika skupih nekretnina, automobila, jahti, aviona i druge imovine kojom raspolaže, navodi svoja preduzeća u zemlji ili inostranstvu. U takvim okolnostima sasvim je sigurno da je osuđena na propast svaka kampanja poreskih vlasti, koja je usmerena samo na fizička lica kao poreske obveznike, i navodne nosioce nelegalnog bogaćenja.

Pitanje nelegalnog bogaćenja i njegovog suzbijanja u Srbiji, mahom se temelji na paušalnim procenama. Ove procene su posledica poistovećivanja pojmova „prekomerno bogat“ i onaj ko se obogatio nezakonito. Oba dva pojma su suštinski različita, jer postoje društvene okolnosti u kojima se neko može obogatiti a da to a priori i ne bude nelegalno, bar ne u krivični pravnom smislu te reči. Srbija je prošla upravio kroz takav period.  Zato za nekoga ko je bogat to ne znači da se automatski nalazi van zakona.

Najbolji dokaz za to je „postrevolucionarni“ Zakon  o ekstra profitu, koji je donet sa idejom da se isprave sve greške iz perioda Miloševićeve vladavine. Bila je ideja da se obuhvate, ne samo oni  koji su se nelegalno obogatili, već i oni koji su se obogatili legalno ali koristeći neke pogodnosti koje nisu bile svima dostupne. Međutim, ni  taj zakon nije opravdao motiv usled kojih je donet, ne usled sporne ustavnosti samog zakona, gde su neke odredbe proglašene neustavnim, već pre svega usled niza veoma složenih društvenih okolnosti, počev od nervoznih političara željnih slave, do realnog nedostatka institucionalnih kapaciteta onih koji su bili zaduženi za njegovo sprovođenje.

I posle svih iskustava kroz koje smo prošli mora se postaviti pitanje da li je Srbiji potreban još jedan zakonski akt koji se neće primenjivati, poput Zakona o krivičnoj odgovornosti pravnih lica, koji takođe poseduje kapacitete za suzbijanje nelegalnog bogaćenja, ali opet ne primenjive u praksi.

Ono što je sporedan, ali veoma štetan učinak ovakvih zakonskih projekata, je podizanje stepena pravne nesigurnosti poreskih obveznika. Svakim novim zakonskim projektom ovog tipa država motiviše poreske obveznike da „sklonište“ potraže u sivoj zoni poslovanja, jer je u ovoj legalnoj njihovo poslovanje mnogo više ugroženo „inflacijom“ zakonskih propisa i arbitrarnošću u njihovoj primeni.

Za državu bi korisnije bilo da napravi valjanu analizu postojećih poreskih propisa i da identifikuje razloge koji poreske obveznike teraju u sivu zonu poslovanja. Jedan od najvažnijih motiva je svakako postupak utvrđivanja poreskih obaveza od strane Poreske uprave. Poreski obveznik u ovom postupku je lišen gotovo svakog oblika pravne sigurnosti i upotrebe delotvornog pravnog sredstva.  Jedina sudska instanca kod koje poreski obveznik može da zatraži sudsku zaštitu je jednostepeni Upravni sud. Međutim, i ta sudska zaštita gubi smisao ako se na presudu u upravnom sporu mora da čeka  2 do 3 godine, kada će, nakon te sudske odluke poreski obveznik biti ponovo upućen na poresku administraciju da kod nje ponovo raspravi svoju poresku obavezu, jer Upravni sud, ne odlučuje meritorno u poreskim stvarima. Ukoliko bude opet nezadovoljan, hoće li poreski obveznik odlučiti da se ponovo obratiti Upravnom sudu?   

mr Miodrag Vuković

advokat, Beograd