PRODUŽENO KRIVIČNO DELO PORESKE UTAJE
октобар 10, 2021Pravo na imovinu kao deo pravne sigurnosti poreskih obaveznika
мај 31, 2023Судска контрола пореског поступка
Од 2010. у Србији је отпочео са радом Управни суд коме је поверена судска контрола рада органа управе, укључујући ту и Пореску управу. Установљавање управног судства требало је да растерети тадашњи Врховни суд и учини ефикаснијом судску контролу државне управе, међутим то се није догодило.
Управни суд од 2010. године до данас није на било који начин оправдао своје постојање, ситуација која је била до 2010. године у тадашњем Врховном суду Србије, само се преселила у нову судску инстанцу-но
воустановљени Управи суд, управо како је то прогнозирано уочи само почетка рада тог суда. Управни суд није подигао ниво правне сигурности пореских обвезника, напротив. Дугогодишње чекање на исход поступка по тужбама пореских обвезника против другостепених одлука у пореском поступку, практично обесмишљава вођење управног спора.
У прилог оваквој констатацији говори и статистика из годишњег извештаја о раду Управног суда за 2022. годину. На крају 2022. године Управни суд имао је у раду укупно 128.376 нерешених предмета. За очекивати је да тај број на крају 2023. године буде још већи имајући у виду да је суд током 2022. године примио у рад 63.534 предмета, а да је током те године решено укупно 25.178 предмета. Ово говори о огромној несразмери између прилива нових предмета и броја укупно решених, при чему је прилив нових предмета готово 2,5 пута већи од броја решених у току године. Теоретски посматрано, према динамици решавања предмета током 2022. године, уколико Управни суд у наредним годинама не би примио ни један нов предмет у рад, требало би му пет година да реши предмете које тренутно има у раду.
Зато уопште не треба да чуди чињеница што се на пресуду у пореским стварима пред Управним судом чека по две, три или више година. Оно што је овде још важније, након година чекања на пресуду Управног суда, овај суд у пореским стварима не доноси мериторну одлуку. Након такве пресуде Управног суда, на основу које се предмет враћа на поновно одлучивање, у већини случајева води се нов првостепени поступак пред Пореском управом. При том је велика вероватноћа да ће ново првостепено решење Пореске управе, односно другостепена одлука Министарства финасија које води другостпени поступак, поново бити предмет новог управно спора пред Управним судом.
Управо из ових разлога не може се говорити о било каквом прихватљивом нивоу правне сигурности пореских обвезника, те судске контроле рада пореске администрације. Када порески обвезник зна да ће пресуду у управном спору добити тек за три године, а да ни након тога неће бити сигуран да је то крај поступка у који се упустио, мало ко ће се од њих и одлучити да покрене спор у ком нема било какве извесности.
Оно што је један од најважнијих недостатака управног судства у Републици Србији је чињеница што није прихваћена двостепеност одлучивања у управном спору, с једним или више управних судова као првостепених, па чак није прописна ни двостепеност у оквиру самог Управног суда. Нема наговештаја модела двостепеног управног судства, а камоли оснивања врховог управног суда као друге и највише редовне управно-судске инстанце, иако за то постоје озбиљни стручни и научни аргументи и проверена упоредна искуства[1].
Поред ове, постоји још низ мањкавости управног спора, које су пре свега везане за пореску материју, у којој, иако постоје законске претпоставке, Управни суд не одлучује у пуној јурисдикцији, већ по правили, када поништи другостепено пореско решење, суд враћа на поновно одлучивање пореском органу. Сем тога суд одлучује, готово по правилу без отварања усмене расправе, и своју одлуку заснива на доказима како су они презентирани у пореском поступку.
Све ове мањкавости имају нарочит утицај у управном спору у коме се решава о пореским стварима, имајући у виду сву комплексност и значај ове материје. Упркос томе, проблеми пореске материје још увек су далеко од пажње стручне јавности. Када и постоје залагања стручне јавности за повећање броја судија Управног суда, увођење двостепеног одлучивања у управном спору, те да суд у већој мери одлучује у спору пуне јурисдикције и тд, она нису посебно фокусирана на пореску материју[2].
[1] Зоран Р. Томић; op. cit.
[2] Д. Кавран, Д. Миловановић, Управно-правна заштита слободе, Завршни документ, Копаоничка школа природног права, Београд, 2014, стр. 76